Home / Nauka i NLO / MISTERIJA NAJSNAŽNIJE EKSPLOZIJE U ISTORIJI: Bila je 185 puta jača od Hirošime, a niko i dalje ne zna šta se tačno dogodilo (FOTO, VIDEO)

MISTERIJA NAJSNAŽNIJE EKSPLOZIJE U ISTORIJI: Bila je 185 puta jača od Hirošime, a niko i dalje ne zna šta se tačno dogodilo (FOTO, VIDEO)

Više od 100 godina posle najjače eksplozije u zabeleženoj istoriji, naučnici još uvek pokušavaju da otkriju šta se tačno dogodilo.

30. juna 1908. eksplozija je protresla izolovanu šumu u Sibiru, u blizinu reke Podkamena Tunguska. Veruje se kako je vatrena lopta bila veličine 50 do 100 metara. Uništila je oko 2.000 kvadratnih kilometara tajge, sravnivši sa zemljom oko 80 miliona drveća. Zemlja se tresla, a prozori pucali u najbližem gradu udaljenom preko 60 kilometara. Lokalni stanovnici su osetili čak i toplotu eksplozije, a neke je udar srušio na pod.

Srećom, područje na kome se ogromna eksplozija dogodila retko je nastanjeno. Nije bilo zvaničnih izvešztaja o ljudskim žrtvama, iako je navodno jedan lokalni pastir poginuo kada ga je udar bacio o drvo. A stotine jelena pretvoreno je u potpuno spaljene lešine. Jedan svedok je naveo kako je “nebo bilo podeljeno na dva dela, a visoko iznad šume ceo severni deo neba je izgledao kao prekriven vatrom”

Ova “Tunguska eksplozija” ostala je najjača ikada zabeležena u istoriji, a proizvela je najmanje 185 puta više energije od atomske bombe bačene na Hirošimu. Seizmički potresi osetili su se sve do Ujedinjenog Kraljevstva.

Misterija iz svemira

Više od 100 godina kasnije naučnici se još uvek pitaju šta se tačno dogodilo. Mnogi su uvereni kako se radilo o asteroidu ili kometi. Ipak, pronađeno je vrlo malo tragova velikog vanzemaljskog objekta, što je dalo mesta i nešto neverovatnijim objašnjenjima eksplozije. Područje Tunguske u Sibiru je izolovano, s dramatičnim klimatskim uslovima. Zime su duge i hladne, a leta kratka, kada se tlo pretvara u blatnjavu močvaru. Zbog toga je pristup izrazito težak.

Posle eksplozije, niko nije odmah otišao u istraživanje. Ruske vlasti su tada imale veće probleme od naučne znatiželje, kaže Natalija Artemijeva iz Naučnog instituta u Taksonu, u Arizoni. U zemlji su rasli politički nemiri, Prvi svetski rat i revolucije. “Bilo je samo par objava u lokalnim novinama, u Sankt Peterburgu i Moskvi nije ni spomenuto”, navodi Artemijeva.

 

Tek par decenija kasnije, 1927, ruski tim naučnika pod vođstvom Leonida Kulika otputovao je u to područje. Sam Kulik slučajno je čuo opis događaja šest godina ranije pa je uspeo da uveri ruske vlasti kako bi se isplatilo otputovati. Kada je stigao u Tungusku šteta je još uvek bila očigledna, premda je prošlo više 20 godina.

Kulik je pronašao veliko područje sravnjenog drveća, koje se pružalo oko 50km u širinu u neobićnom leptirastom obliku. Prema njegovoj teoriji meteor je eksplodirao u atmosferi. Ipak, zbunjivalo ga je nepostojanje udarnog kratera, ili bilo kakvih drugih ostataka meteora. Kako bi to objasnio, naveo je kako je močvarno tlo premekano kako bi očuvalo tragove udara, te da su ostaci sigurno duboko pod zemljom. No Kulik se ipak nadao da će otkriti barem neke ostatke

 

Sovjetski naučnici su kasnije govorili da je to bila kometa, a ne meteor. Komete se većinom sastoje od leda, a ne stena kao u slučaju meteora, tako da bi nedostatak svemirskog kamenja u ovome slučaju imao više smisla.

A zatim je ekspedicija iz 1958. otkrila sitne ostatke silikata i magnetita u tlu. Dalje analize pokazale su visoke procente nikla, što je poznata karakteristika meteoritske stene.
Alternativne teorije

Ali ni tu nije bio kraj rasprave. Kako je tačan uzrok eksplozije bio nejasan, uskoro su počele da se pojavljuju neobične alternativne teorije. Neki su predlagali da je eksplozija u Tunguski bila posledica sudara materije i antimaterije. U tom slučaju dolazi do obostranog uništavanja čestica što emituje veliku količinu energije. Drugi su pak tvrdili kako se radilo o nuklearnoj eksploziji. A još neobičniji predlog bio je da se svemirski brod srušio dok je pokušavao da dođe do zaliha sveže vode u Bajkalskom jezeru. Nijedna od ovih teorija nije dokazana.

To nije sprečilo druge da smišljaju još maštovitije ideje. Tako je 1973. u časopisu “Nature” (Priroda) objavljen rad u kojem se tvrdilo kako je uzrok eksplozije crna rupa koja se sudarila sa Zemljom.

Artemijeva kaže kako su ovakve ideje samo nusproizvod ljudske psihologije.

“Ljudi koji vole tajne i ‘teorije’ obično ne slušaju naučnike”, kaže. Ogromna eksplozija, plus nepostojanje tragova, idealna je situacija za takve spekulacije.

Mikroskopski tragovi

2013. godine tim naučnika pod vođstvom Viktora Kvasnjcja iz Nacionalne akademije nauke u Ukrajini analizirao je mikroskopske uzorke stena prikupljenih s mesta eksplozije 1978. Stene su bile meteorskog porekla. Ključno je bilo to što su analizirani komadići izvađeni iz sloja treseta iz 1908. godine. Ti ostaci su sadržavali tragove ugljenikovog minerala po imenu lonsdaleit, čija je kristalna struktura gotovo poput dijamantne. Poznato je da se ovaj mineral formira kada struktura koja u sebi sadrži grafit, kao što je meteor, udari u Zemlju.

“Naša studija uzoraka iz Tunguske, kao i istraživanja brojnih drugih autora, otkriva meteoritsko poreklo eksplozije u Tunguski”, kaže Kvasnjcja. “Smatramo da se tamo nije dogodilo ništa paranormalno”, rekao je.

Smatra kako je glavni problem bio što su naučnici trošili previše vremena na potragu za velikim komadima stena. A bilo je nepohodno tražiti jako malene čestice poput onih koje je njegov tim proučavao.

Ali ni ovo nije definitivan zaključak. Međutim, u skladu s ranim opservacijama Leonida Kulika, danas ipak vlada široki konsenzus da je eksploziju u Tunguski izazvalo veliko svemirsko telo, poput meteora ili kometa, koje se sudarilo sa Zemljinom atmosferom.

Ono što je učinilo događaj u Tunguskoj toliko dramatičnim je oslobođanje energije snage nekih 10-15 megatona TNT-a, iako su predložene i veće procene. Zbog toga je i tako teško shvatiti Tungusku. Radi se o jedinom događaju te vrste koji se dogodio u nedavnoj istoriji.

Artemijeva sada kaže kako se jasno mogu odrediti stadijumi događaja. Prvo, svemirsko telo je ušlo u našu atmosferu brzinom od oko 15 do 30 kilometara po sekundi. Srećom, naša atmosfera nas dobro štiti.

“Razbiće u komadiće stenu nešto manju od fudbalskog terena”, objašnjava NASA.

Atmosfera najčešće razbija stene nekoliko kilometara iznad površine Zemlje, čime nastane pljusak manjih komada kamenja koji se do trenutka kada udare o zemlju već potpuno ohlade. U slučaju Tunguske meteor je sigurno bio jako lomljiv, ili je eksplozija bila toliko intenzivna, da je uništio sve svoje ostatke 8 do 10km iznad površine.

Atmosfera je raznela objekat u sitne komadiće, dok ih je istovremeno intenzivna kinetička energija transformisala u toplotu. “Proces je sličan hemijskoj eksploziji. U konvencionalnim eksplozijama, hemijska ili nuklearna energija transformiše se u toplotu”, kaže Artemijeva. Drugim rečima, ostaci meteora još su u zemljinoj atmosferi pretvoreni u svemirsku prašinu.

Kada je objekt ušao u našu atmosferu i raspao se, jaka vrućina rezultirala je udarnim talasima koje su se osetili na stotine kilometara.

 

No, priča s Tunguskom još nije gotova. Čak i sad neki drugi naučnici tvrde kako ne vidimo najočigledniji ključ rešavanja problema. Tako je 2007. tim italijanskih naučnika smatrao da bi jezero 8km sever-severoistočno od epicentra eksplozije moglo da bude udarni krater. Tvrde kako jezera Čeko nema na nijednoj mapi pre eksplozije.

Međutim, da je jezero Čeko udarni krater nije preterano popularna ideja jer jezero nije previše duboko.

 

Bez obzira na sve, uticaj Tunguske još se oseća. I dalje se objavljuju radovi o toj temi. Danas astronomi posmatraju nebo moćnim teleskopima kako bi eventualno ugledali stenu koja bi mogla da predstavlja potencijalnu sličnu pretnju.

Izvor: kurir.rs

 

 

loading...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *